Radnja se odvija u vremenu prije početka Lige šampiona.
Prilazeći Bogdanovom ulicom stadionu, kapiten Crvene zvezde Isko Alarkon je znao da ovo neće biti dobar dan u njegovoj karijeri. Jedva je čekao da se završi ovaj događaj, koji ga je čekao u prostorijama Marakane...
„Neka mi niko ne smeta“, prozbori jadnim glasićem svojoj sekretarici koja klimnu glavom. Isko je sjeo u svoj ured i zatvorio oči. „To je samo još jedan roditeljski sastanak“, reče u sebi. „Sutra će biti novi dan, nećeš se ni sjećati šta se dogodilo“, tješio se, iako je duboko u sebi znao da to nije istina.
Pogleda na sat, stajalo jedanaest i dvadeset i pet. Moralo se poći. Prije izlaska iz ureda, baci pogled na svoju sliku iz reprezentacije Srbije. „Eh kako su to bili dobri dani, da mi se je vratiti...“, reče tužno.
Kako se je približavao sali za sastanke, buka je bila sve glasnija. „A jebote, očekivao sam da će ih manje doći“, pomislio je i prođe kroz drugi ulaz u salu. Osjetio je da ga namršteno gleda gospođa Martinez kojeg vješto izbjegava sedmicama, a zatim se upita sa svima prisutnim: „Dobar dan dame, lijepo vas je vidjeti sve na okupu“, ironično u sebi govoreći „A tebe posebno“ kad je vidio gospođu Toxninho.
„Gospodine Alarkon“, zaurlala je majka Moutinho i brzo je došla do njegovog stola prije nego je uspio sjesti. „Gospodine Alarkon, moj Joao...“
„Molim vas, gospođo Moutinho, sjednite. Dozvolite da otvorim sastanak, doći ćete do riječi.“ Bilo mu je jako teško, pa uzdahnu duboko.
„Htjeli ste reći nešto, gospođo Moutinho?“. smogao je snage napokon pogledati u oči koje su ga neprijateljski gledale.
„Gospodine, moj mali sin je sa priprema došao kući sav u suzama i ima veliku masnicu ispod koljena. Mali jedva može stati na nogu, dok ste vi hladili muda na moru. Trebala sam ga ostaviti u Juventusu, ali ne... Beograd, pa Beograd. Trebala sam slušati sebe, a ne njega ili vas“, gotovo u jednom dahu istresla je to iz sebe i ispraznila sadržaj nosnica u zgužvanu papirnatu maramicu.
„Ako se to tako nastavi ja mu više neću dati da ide na treninge, a pogotovo ne na utakmice. Štaviše, ispisat ću ga na kraju godine i upisati negdje gdje neću brinuti hoće li žive glave doći kući“, mašući kažiprstom promumlja kroz zube.
„Razumijem vaš gnjev, gospođo ali ja činim zaista sve što je u mojoj moći da promijenim način na koji klubovi igraju protiv nas. Nakon prve utakmice u Ligi šampiona...“, nije uspio ni dovršiti rečenicu kada je iz drugoga reda doletjela replika: „Nemojte vi meni nakon utakmice u Evropi, gospodine Alarkon!“, čulo se iz drugog reda.
Bila je to gospođa Toxninho. Proteklih ga je nekoliko sedmica samo častila pogledima, no sada više nije mogla izdržati. „Samo vas gledam sve ovo vrijeme i nadam se da će se nešto promijeniti, ali ništa se ne dešava. Moje dijete leži kod kuće, čekajući kada ćete ga pozvati. Toxninho junior je dao 4 gola na All-Star utakmici, a šupci mu poništiše jedan. Toliko o njegovom kvalitetu.“
„Ali, gospođo...“, stigao je tek reći Isko. „Ništa ali! Vodio je Romu na svojim leđima, a vi ga na klupu stavljate. Sram vas bilo.“
„Neće ni mog Evonija“, dobacila je gospođa Evony i nastavila: „Evo već koliko moj sinčić igra na neprirodnoj poziciji. Nema šta nije uradio, al` se ne može tako više. Ako se mene pita, ni ja ga neću slati na Marakanu!"
„Nemojte tako, gospođo“, zagrmio je duboki glas iz trećeg reda. „Kapiten je u pravu, ovo je jako takmičenje, igra se dobro, mora se svašta isprobati, ne možete protiv toga.“ Svi su se okrenuli prema golemom polucrncu, a gospođa Drogbeni je graknula: „Šta je ovo? Otkad djeca smiju prisustvovati roditeljskim sastancima. Gdje sam ja to dovela mog Drogbenčića, mislila sam da je ovo ozbiljan klub...“
„Ali gospođo Drogbeni, to je Hulk. Dovoljno je star da može ići na svoje roditeljske sastanke“, branio se Alarkon. „On je legenda kluba, i ima pravo dolaziti. To smo dogovorili prošli put, ali vas nije bilo na sastanku.“
„Pa da, sad sam ja kriva? Gospodine Alarkon, sram vas može biti. Mislim da govorim u ime svih majki kad kažem da vas smatramo odgovornim za sve što se događa s našom djecom!“
„Ali, nije...“ – „Jest, vaša je krivica!“ – „Nije!“ – „Jest!“ – „Nije!“ – „Jest!“
„NIJE!“, zaurlao je Alarkon i udario šakom o stol.
„Znači, smatrate da ste zaslužili više od trećeg mjesta iz prošle sezone“, ponovio je pitanje novinar, iznenađen neobično glasnim i agresivnim odgovorom. Alarkon je otvorio oči, pogledao oko sebe i shvatio da nekoliko pripadnika sedme sile s nevjericom gledaju upravo u njegovom smjeru.
Pribrao se, okrenuo i pljunuo u dlan te namjestio frizuru, podigao prevrnuti mikrofon i vrhom kažiprsta dvaput kucnuo po njemu. "Ovo je razočaranje za nas i velik udarac za naše ambicije jer u poziciji u kojoj jesmo, morali smo dobiti sve utakmice." Dok su iz njega tekle riječi, nije o njima previše razmišljao. Bio je sretan što među novinarima nema ni gospođe Drogbeni, ni gospođe Toxninho, ni gospođe Moutinho...
Kada su svi napustili salu, ostao je samo Hulk sa Iskom.
„Čuj Toxninho da mi igra. Poserem se na ta tri gola u All-Staru. Govore o njima ko ne znam ti o čemu. Onaj balavac...“, kad ga prekide Hulk: „Pa dobro, tu ste negdje s godinama.“
Naslov: Roditeljski sastanak 
Pet Avg 30 2013, 21:48
bravo majstore 
